МИЛОВАН СПАСИЋ Биографија
Милован Спасић рођен је у тадашњем левачком селу Рековац, 24. фебруара / 8. марта 1818. године. Отац му је био рековачки кнез Иван Спасић, чији се отац Спаса доселио у Рековац из Топлице.
Према подацима из Аутобиографије, Милован Спасић рођен је изван Рековца, „под планином „Папатир“ названом“, где је његов деда подигао кућу „у једном глождаку, гди се налазио добар извор воде за пиће“.
Милованов отац Иван Спасић учествовао је у Првом и Другом српском устанку као буљубаша, након чега га кнез Милош Обреновић поставља за кнеза села Рековца.
Како би боље извршавао своју дужност, он подиже нову кућу у самом селу Рековац, у коју се усељава 1819. године. Иван и Јована Спасић имали су синове Илију, Стевана, Милутина, Димитрија, Милована и Андрију и ћерке Петрију и Пелку.
*Слика десно – Могућа локација места рођења Милована Спасића у Рековцу. Данас имање Бранка Спасића из Рековца (фото А. Ристић)
Прва знања Милован Спасић добија у родном Рековцу 1824. године, када његов отац доводи учитеља Димитрија Протића из Срема. Пошто у том периоду није било школске зграде, учитељ је наставу држао у кућама ђака које је подучавао. Учење је наставио у Баточини, станујући код свог ујака, да би након тога поново стицао знања у родном Рековцу, али сада у наменски изграђеној школској згради. Након одређеног времена проведеног као трговачки шегрт у Крагујевцу и двомесечног школовања у Јагодини, одлучује да даље школовање настави у Карловцима. Ту одлуку је донео након сазнања да тамо постоји „благодјејаније“ (стипендија) за сиромашне ученике. Пут Кароваца пошао је пешице из родног Рековца. Близу села Чумић повезао га је кочијама један грчки официр, са којим се споразумевао на турском језику. Турски језик Милован Спасић научио је за време шегртовања у Крагујевцу.
Након доласка у Карловац и добијања „благодјејанија“ (стипендије) од митрополита Стратимировића, млади М. Спасић започиње са учењем немачког језика. Убрзано је завршио други и трећи разред 1836. године, а исте године постаје и тумач турског језика самом митрополиту Стратимировићу. Те 1836. године уписује и Гимназију, где слуша предавања на немачком и латинском језику (осим Катихизиса). Са одличним успехом завршио је 1838. године трећи разред Карловачке гимназије и по препоруци директора размишља о одласку у Пожун (Братиславу), у коме би усавршио немачки језик у „јевангеличкој Гимназији и конвикту за сиромашне ученике“. Наредне 1839. године министарство му одобрава стипендију за наставак школовања у Пожуну. У овом граду је одмах примљен у пети разред Гимназије. Након завршетка ове школе, решио је да настави школовање у „Германији“ и то у граду Халеу. Након првобитног одбијања од стране министарства за добијање стипендије, М. Спасић ипак успева да преко кнеза Милете обезбеди средства за даље школовање, па се тако 1841. године обрео у Халеу. У овом граду је 12. октобра 1841. године примљен на Филозофски факултет, где је одмах отпочео да слуша предавања из Логике, Метафизике, Стастистике и Историје Старог века.
*Слика десно-Универзитет у Халеу 1836. године (Извор-Wikipedia)
Након новог дописа министарству поводом добијања нове стипендије и њеног одобрења коју је потврдио кнез Михаило Обреновић, М. Спасић 1842. године постаје први и, уједно, једини студент из Кнежевине Србије на Универзитету у Берлину.
Ту наставља да слуша предавања на Филозофском факултету. Након успешно положених испита, млади М. Спасић брани докторску дисертацију под називом De vectigalibuspublicis (Јавни приходи), односно, De vectigalibus directus et indirectus (О данцима редовним и нередовним), након чега стиче титулу доктора филозофије и постаје први грађанин модерне српске државе који је одбранио докторску тезу.
Крајем 1843. године у Берлину је промовисан за доктора филозофије, па се након тога враћа у Србију.
Са Филозофског факултета исписан је 26. фебруара 1844. године. Након вишегодишњег школовања и мукотрпног живота у туђини, М. Спасић са 26 години завршава школовање.
*Слике десно – Диплома др Милована Спасића након одбрањене докотрске тезе, којом му се потврђује титлуа „доктора филозофије и магистра правних наука“ од 13. марта 1844. године (Архива Универзитета у Халеу)
Након одбране дисертације, М. Спасић се враћа у Србију и одмах 1844. године бива постављен за ванредног чиновника Попечитељства просвештенија (Министарства просвете). У том периоду добија и дужност да уређује и пише чланке за „Србске новине“ и „Подунавку“.Један од текстова у листу Подунавка под називом Неке примедбе М. Спасића у путовању из Београда преко Крагујевца у срез левачки, излазио је у настацима током 1844. године, у коме је описивао своја запажања идући кроз Шумадију из Београда, према родном Рековцу. Тада долази на идеју да среди и попише књиге Попечитељства просвештенија, које је разврстао у три каталога. Поделу је извршио и на три језика: „словенски, немачки и римски“. У том периоду долази и до првих несугласица између М. Спасића и његовог надређеног у Министарству просвете, Ј. Стеријое Поповића, које ће касније добити шири облик. Спасићево сређивање библиотеке Министарства провесте окончано је извештајем од 21. фебруара 1845. године, што се узима за први организовани попис књига и уређење будуће Народне библиотеке. Каталози М. Спасића чувани су у Народној библиотеци Србије све до 1941. године, када су изгорели приликом бомбардовања. Др М. Спасић устројио је и Библиотеку првог српског читалишта у Београду (Библиотека града Београда) у периоду 1846-1847. године. Због ревности у просветном домену, М. Спасић 1844. године бива постављен за „главног управника школа западне половине Књажевства Србије“. Неколико дана касније изабран је и за члана „Друштва србске словесности“, након писања једног научног рада историографског карактера. Извештај о стању повереног му школског округа подноси Попечитељству провсвете 30. јула 1845. године.
На свом пропутовању кроз поверени округ, М. Спасић је указивао на важност школе и иницирао код тамошњег народа да се подижу нови школски објекти, да се снабдевају ти објекти и да се учитељима даје већа плата, на чему је предано радио. Док се залагао за поправку школа и наставе у њима, М. Спасић је написао књиге: Мали, математичко-физички и грађански, Земљопис за III разред осн. школа,Земљопис целог света за употребу обшту (кога до овог издања 1845. године није било на српском језику), Практичну рачуницу за учитеље осн. школа,Наравствени Воспитатељ деце за родитеље и учитеље иПедагогично-методично Настављење за учитеље.У последњој публикацији изложен је нов начин учења у читању, па је сама књига два пута прештампавана и као посебан предмет предаван на Богословији. Српско учено друштво је издало Спасићев Земљопис за децу, док је за поједина дела добио награду владе, као и самог Српског ученог друштва.Од 1855. године Спасићево дело Педагогично-методично Настављење за учитеље основних школа препоручено је од стране Министарства просвете учитељима основних школа, да се по њему “у свему управљају”.
Од 1857. године, М. Спасић је постављен на место ванредног секретара Попечитељства просвете, а 1858. године за дејственог началника Попечитељства. То звање му је потврдио кнез Милош Обреновић по повратку на власт, 1859. године.
Од 1862. године, М. Спасић је указом постављен за управника Управе фондова (претеча Народне банке Србије), а од 1864. године за начелника Министарства финансија, одељења економског. Тиме је, након 18 година службовања у просвети, отпочела двогодишња економска служба. Године 1867. отпочиње са оснивањем Пољопривредног друштва, да би наредне године приступио састављању правилника о оснивању друштва заједно са Чедомиљом Мијатовићем. На седници друштва у марту 1869. године, за председника новооснованог друштва изабран је др М. Спасић, који на том месту остаје до 1881. године. М. Спасић је уређивао и пољопривредни лист „Тежак“ у периоду од шест година.
Др М. Спасић заслужан је и за формирање библиотеке Друштва за пољску привреду, најстарије привредне библиотеке Србије, која се помиње у извештају од 1871. године.
Др М. Спасић пензионисан је 1884. године, након 44 година државне службе. Слободно време током пензионерских дана користио је за писање чланака за часопис “Тежак” и друге часописе.
*Слика десно – Часопис Тежак од 1870. године, када почиње да га уређује др Милован Спасић
Лични живот
Милован Спасић се оженио 1853. године Катарином, ћерком Марка Петровића из Неготина, председника суда. У овом браку рођена су четири сина и четири ћерке: Петар, Алекса, Душан, Радивоје, Персида, Анђелија, Милева и Радојка. Супруга Катарина преминула је 1883. године, док су му у животу остали синови Душан и Радивоје. Из захвалности према родитељима, дао је да се на рековачком гробљу озида њихова гробница. Исто тако, озидао је и породичну гробницу при цркви Св. Марка у Београду, где је подигао мањи мермерни споменик.
На педесетогодишњицу књижевног и јавног рада др М. Спасића 1892. године, одликован је оредном Св. Саве првог степена, док је пре тога добио орден Таковског крста другог степена. Одликовања је добио и од стране Пољопривредног друштва, као и Учитељског удружења и Црвеног крста.
Након установљења ordena Милоша Великог, добио је и ово одликовање. Био је редовни члан Друштва српске словесности (1844), Српског ученог друштва (1864) и почасни члан Српске краљевске академије (1892). На скупу Српског ученог друштва 1868. године, изабран је за председника „Одсека за науке историјске и државне“.
Др М. Спасић написао је аутобиографију 1901. године, из које је преузет највећи део овог текста. На крају је оставио потпис Др Милован Спасић, рођени Рековчанин . Она је кончано штампана тек 2019. године. Преминуо је у београду 11. јуна 1908. године у 91. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.